UPLAKANI DJEČAK

    Mali Đorđe je uvijek bio uplakan. On je spadao među one diječake koji su u stanju da zaplaču ako ih samo malo strožije pogledate. Bilo mu je samo pet i po godina, pa se to može i time objasniti. Stvarno,on nije bio mnogo stariji od bebe, mada je već volio da misli kako je već veliki kao tata.    Njegova   starija sestra ga je zvala “plačljivko”. To ga je ljutilo, pa je još više plakao.

   Ne bi bilo tako strašno da je  Đorđe samo plakao, ali je galama koju je stvarao bila tako velika, da je svakoga zabrinjavala.

   Kada bi zaplakao, susijedima se pričinjavalo da je nastao zemljotres.

   On se nija zadovoljavao sa nekoliko jecaja  i sa dve ili tri suze, nego je to bilo kao da je neko uzeo orgulje i otvorio sve registre. Na sve strane se orilo : “Aooo,auuu,jaoooo!” Plakao bi dok se ne bi umorio od plakanja.

   Mali Đorđe je bio u stanju da zaplače i bez nekog stvarnog uzroka. To se kod njega događalo sasvim prirodno,kao da na primjer doručkuje. Ako sve ne bi išlo onako kako je želio ,on bi jednostavno počeo da viče iz sveg glasa. Ako ujutro ne bi uspio da pronađe svoje čarape počeo bi da viče “Aooo, auuu”. Ako mama istog trenutka ne bi došla da mu pomogne, ne bi prestajao da viče. Kada bi udario prst, opet bi se razgalamio: “Jaoooo, auuu!” .Kada bi bio kažnjen, opet bi se orilo na sve strane.

   Mama i tata su se často pitali šta da učine da Đorđa odviknu od ružne navike da plače za svaku sitnicu. Dugo su razmišljali i savijetovali se. Trebalo je stvarno nešto učiniti, jer je svima stvarao glavobolju. Na kraju su napravili plan i pozvali Đorđa da porazgovaraju .

“Đorđe!” Obratio mu se tata. “Šta ti najviše voliš na celom svetu?”

“Automobil!” –odgovorio je Đorđe bez oklijevanja.

“To je lijepa želja!” -složio se tata. – I ja bih želio da imam automobil, ali nemem dovoljno novca!

“Hoćeš li zaista da kupiš automobil?” -raspitivao se Đorđe, smatrajući da je ovo dobra prilika da zapitkuje.-“Ali to treba da bude pravi automobil .Da ima volan, svijetla, vrata koja se otvaraju.”

“Šta ćeš mi dati ako ti kupim jedan takav automobil?” – zapitao je tata. Đorđa je ovo pitanje silno iznenadilo.

“Da ti dam?”-zapitao je iznenađeno, dok su mu oči zasjale -“Daću ti moju loptu i moje bojice i moje slikovnice i sav novac iz moje kasice.”

“Bojim se da to neće biti dovoljno da kupim automobil!”-odgovorio je tata.-“Želim još nešto!”

“Šta to?” – upitao je Đorđe radoznalo.

“Obećanje!” – odgovorio je tata.

“Oh, pa to je lako!” – obradovao se Đorđe – “Šta hoćeš da ti obećam ? Reci!”

“Bojim se da ti neće biti lako da obećaš!” –rekao je tata.

“A šta?”- zapitao je Đorđe.

“Želim da mi obećaš da nećeš plakati od sada pa do Nove godine.

“A šta će biti ako ne plačem?” – zapitao je Đorđe.

“Ako više ne budeš plakao, osima ako se povrijediš, od sada pa do Nove godine, povešću te u grad. Ićićemo u jednu veliku robnu kuću i tamo ćeš moći da izabereš sebi automobil kakav želiš,hoćeš li?”

“Oh divno!” – uzviknuo je Đorđe. – “Imaću pravi mali automobil.”

“Čekaj malo momče!” –zaustavio ga je tata.- “A šta je sa tvojim obećanjem? Ponovi ono što ti ja sada budem govorio.

“Obećavam da neću više plakati, osim ako se ne budem povrijedio, i to od sada pa do Nove godine.”

Đorđe je ponovio obećanje i pogodba je bila sklopljena.

Od tog trenutka Đorđe je zaista postao drugačiji. Više se nije čula njegova vika i galama. Naravno, mnogo puta samo što nije zaplakao, jer mu je bilo teško da se odvikne od svoje rđave navike.Ali svaki put kada bi osijetio da mu idu suze, sjetio se obećanja i divnog automobila, koji će dobiti ako se savlada.

Svake večeri kada se molio na večernjem bogosluženju, Đorđe se molio Isusu da mu pomogne da više ne plače, da bi mogao da održi dato obećanje. Isus mu je zaista pomogao, jer je odjednom postao sasvim drugačiji dječak. Umijesto da ostane plačljivac, postao je mamina desna ruka. Kada bi ga zamolila da joj pomogne da briše sudove, umesto da gunđa kao što je ranije činio, rekao bi –”Da ,mama , odmah dolazim!”

Kada bi mama htjela nešto da joj kupi u prodavnici koja nije bila daleko od kuće, Đorđe ne bi plakao kao ranije, već bi požurio da sa svojim malim kolicima i brzo donio ono što je mama tražila. Mama ga je sada zvala “mamin vrijedni dječak.”

No, došao je i onaj veliki dan. Đorđe je održao svoje obećanje, pa je i tata odlučio da održi svoje. Zajedno su otišli u grad, u veliku robnu kuću o kojoj mu je tata govorio.

Bilo je prilično teško odabrati automobil,j er ih je bilo mnogo i to različitih. Ipak je Đorđe bio veoma srećan kada se te večeri vratio kući sa divnim automobilom.

Ali te večeri se nešto dogodilo. Kada je Đorđe otišao na spavanje, a mama sišla u kuhinju, začuo se odjednom čudan i veoma poznat zvuk.

“Jaooo, aooo, auu!”

Mama je pogledala tatu.

“Zar sada, kada je dobio automobil, izgleda da  je ponovo počeo po starom!” – rekao je  tata – “Idem da vidim!” – Pošao je gore, a mama ga je pratila.

Kada je otvorila vrata sobe, iz sobe se prolomio gromoglasan smijeh koji je Đorđe do dotle jedva suzdržavao. Sjedio je na krevetu i smijao se iz sveg glasa.

“Samo sam htjeo da vidim šta će se dogoditi!” –rekao je mami i tati na kraju.

“Mali nevaljalče!” – smijući se kazao je tata još jednom pozdravljajući se sa njime za laku noć.

                                                                                                                     pripremila teta Zorica