NEPRILAGOĐENA GOLUBICA

Jednom davno bio je jedan veliki brod koji se zvao Nojev kovčeg. Unutra je živelo najmanje po dve od svake vrste životinja i ptica. One su tu živele zato što je napolju bila strašna poplava koja je prekrila čitavu Zemlju. U kovčegu su ove životinje bile bezbedne, zajedno sa jednim čovekom koji se zvao Noje i sa njegovom porodicom.

Većina od ovih stvorenje volela je da provodi svoje vreme spavajući u kovčegu jedući ili brbljajući sa ostalim životinjama. Ali jedna ptica – jedna mlada bela golubica – bila je drugačija.

Svakog jutra ova golubica prva bi se probudila. Počinjala je svoj dan radeći vežbe koje je nazivala “jutarnjim zagrevanjem”,  skakala je u mestu, protezala prste na nogama, istezala krila, itd.Onda bi brzo doručkovala – malo žita i malo voća.Ostatak dana provodila bi u letenju kroz kovčeg. Letela je što je brže i što je duže mogla, bez sletanja. Kada bi je neko pitao zašto to radi, ona bi odgovorila da vežba. “Hoću da ostanem u dobroj formi”, govorila je, tako da mogu dugo i brzo da letim u stvarnom svetu. Znate, jednog dana ćemo napustiti ovaj brod! Izaći ćemo napolje!”Druge životinje su joj se smejale i nazivale je “Neprilagođenom”.Jednoga dana kada je bez zaustavljanja 127 puta proletela napred – nazad kroz kovčeg bez zaustavljanja, golubica je posetila jednu žirafu.

“Ćao, Neprilagođena”, podrugnula se žirafa, “kako tvoje vežbanje?””U stvari, gospođo Žirafo”,  odgovorila je golubica učtivo, “treba bi mi tvoja pomoć.””Oh”, začudila se žirafa.”Da li si zapazila”, pitala je golubica, “da si ti najviša životinja u kovčegu?”

“O, pa da”, rekla je žirafa smeškajući se i izdužujući svoj vrat što je više mogla.

“Naravno da sam to zapazila.”Golubica je nastavila: “Onog dana kada napustimo ovaj brod želim da budem spremna za život napolju. Često ću morati da uzlećem sa drveća. A pošto ti, više od svih ostalih u brodu, ličiš na drvo, volela bih da vežbam uzletanje sa tvoje glave. Mogu li?”Žirafa je prestala da se smeška pa je odgovorila: “Slušaj ti mene, neprilagožena golubice! To tvoje vežbanje – sve je to sama glupost! Nikada nećemo izaći napolje! Napolju nema ničega osim strašnog potopa! Zauvek ćemo ostati u ovom kovčegu!”

“Ja ne mislim tako”, odgovorila je golubilca. “Uostalom, uvek je dobro biti u formi. Hoćeš li mi dozvoliti da vežbam uzletanje sa tvoje glave?”

“Kada bih to učinila”, odgovorila je žirafa, “videle bi me ostale životinje i mogle bi da mi se rugaju.”

“Molim te”, rekla je golubica.”Pa dobro”, složila se žirafa, “ali budi tiha. Nemoj praviti scene.”Od tog trenutka golubica je svom vežbanju dodala uzletanje sa “drveta.”Jednog dana, kada je bez zaustavljanja 198 puta letela napred – nazad kroz kovčeg i kada je 16 puta uzletala sa žirafine glave, golubica je posetila slona.”Dobro jutro, Neprilagođena”, podsmehnu se slon. “Kako tvoje vežbanje?”

“U stvari, gospodine Slone”, odgovorila je golubica učtivo, “treba mi tvoja pomoć.”

“Oh”, začudio se slon.”Da li si zapazio”, pitala je golubica, “da si ti najveća i najteža životinja u kovčegu?”

“Pa da”, nasmešio se slon ponosno premeštajući svoju težinu s noge na nogu, “naravno da sam to zapazio”

Golubica je nastavila, “Onog dana kada napustimo ovaj brod, želilm da budem spremna za život napolju. Često ću morati da slećem na čvrsto tle. A pošto ti više od svih ostalih na brodu ličiš na čvrsto tle, volela bih da vežbam sletanje na tvoja leđa.Mogu li?”

Slon je prestao da se smeška i rekao je: “Dozvoli da ti ja kažem nešto, neprilagođena golubice. To tvoje vežbanje – znaš i sama da je čista glupost. Nikada nećemo izaći napolje! Tamo nema ničega osim strašnog potopa! Zauvek ćemo ostati u ovom kovčegu!”

“Ne slažem se sa tobom”, odgovorila je golubica. “Uostalom, uvek je dobro biti u formi. Hoćeš li mi dozvoliti da vežbam sletanje na tvoja leđa?”

“Uh, uh”, rekao je slon odmahujući glavom, “kada bih to učinio, videle bi me ostale životinje i rugale bi mi se.”

“Molim te”, rekla je golubica.

“Pa dobro”, složio se slon, “ali budi nežna, nemoj praviti galamu.”

I tako je golubica svom svakodnevnom vežbanju dodala sletanje na čvrsto tle.

Jednog dana, nakon što je 256 puta letela napred – nazad kroz kovčeg ne zaustavljajući se, i kada je 35 puta uzletela sa žirafine glave, i kada je 21 put sletela na slonova leđa, golubica je posetila lava.

“Zdravo Neprilagođena”, zarežao je lav, “kako tvoje vežbanje?”

“U stvari, gospodine Lave”, rekla je golubica učtivo, “treba mi tvoja pomoć”

“Oh”, začudio se lav.

“Da li si zapazio”, rekla je golubica, “da ti ričeš glasnije od svih ostalih životinja u kovčegu?”

“Pa da”, rekao je lav i tako glasno zaurlikao da je oduvao golubicu, a ona se okrenula osam puta i izletelo joj je nekoliko pera. “Zapazio sam to”, odgovorio je lav uz smešak. “Pa”, nastavaila je golublica kada se malo pribrala i popravila svoje perje, “Onog dana kada napustimo ovaj brod želim da budem spremna za život napolju. Ponekada ću morati da letim kroz oluje. A pošto tvoj urlik više od svega ostalog u kovčegu podseća na oluju, volela bih da vežbam uzletanje i izletanje iz tvojih usta dok ti urličeš. Mogu li?”

Lav je prestao da se smeška i rekao je: “Slušaj ovamo, neprilagođena golubice. Taj život “napolju” o kome govoriš – to ti je čista glupost. Nikada nećemo izaći napolje! Tamo nema ničega osim strašnog potopa! Zauvek ćemo ostati u ovom kovčegu!”

“Ne mogu da poverujem u to”, odgovorila je golubica. “Uostalom, uvek je dobro biti u formi. Hoćeš li mi dozvoliti da vežbam letenje kada ti urličeš?”

Lav je malo gunđao pa je rekao: “Mislim da je to čisto gubljenje vremena. Uostalom, druge životinje će mi se rugati!”

“Molim te”, rekla je golubica.

“Pa dobro”, rekao je lav, “ali budi brza i nemoj praviti predstavu!”

I tako je tog dana golubica svom svakodnevnom vežbanju dodala letenje kroz oluju.

Jednog jutra, nakon što je 411 puta letela napred – nazad kroz Kovčeg, i nakon što je 63 puta uzletela sa žirafine glave, i nakon što je 50 puta sletela na slonova leđa, i nakon što je 1 put uletela i izletela iz lavovih usta (ovu vežbu je najmanje volela jer je gubila puno perja), došao je sam Noje da poseti golubicu. Ostale životinje su gledale kako Noje odnosi golubicu do jednog visokog prozora, kako je pušta napolje i posmatra kako leti.

Kasno tog poslepodneva golubica se vratila. Bila je toliko umorna da se samo skljokala u Nojeve ruke.

Žirafa je rekla: “Kladim se da je napolju sve mokro.”

Slon je rekao: “Kladim se da nema suvog tla.”

I lav je rekao: “Možda će golubica konačno shvatiti da napolju nema ničega za nas.”

Ali sledećeg jutra golubica je ponovo ustala pre svih i radila svoje vežbe jutarnjeg zagrevanja. Posle doručka bez zaustavljanja 516 puta je proletela kovčegom. Onda je 74 puta uzletela sa žirafine glave. Zatim je 59 puta sletela na slonova leđa. Onda je dva puta uletela i izletela iz lavovih usta dok je urlikao, a da nije izgubila ni jedno jedino perce.

Sedam dana kasnije Noje je ponovo poslao golubicu kroz prozor.

Kasno tog poslepodneva golubica se opet vratila. Ovog puta je u kljunu držala sveže ubranu grančicu sa maslinovog drveta. Noje je rekao golubici da može da je zadrži.

Sledećeg jutra, posle zagrevanja i doručka i posle 554 letenja kroz kovčeg bez zaustavljanja, golubica je odletela do žirafe da vežba uzletanje sa drveta.

“Šta ti je to u kljunu”, pitala je žirafa.

“Oh, pa to je samo sveže ubrana maslinova grančica”, odgovorila je golubica.

“Odakle ti”, htela je žirafa da zna.

“Pa sa maslinovog drveta”, odgovorila je golubica.

Žirafa je ućutala. Ali malo kasnije, kada je golubica htela da po osamdeset i deveti put uzleti, žirafa više nije mogla da ćuti.

“Stani”, rekla je, “potop je prošao, zar ne? Napolju je suva zemlja, i drveće i cveće! To nas sve čeka, zar ne? Zar ne?”

“Da, gospođo Žirafo, u pravu ste.”

“Tako sam i mislila”, rekla je žirafa. “Slušaj ovamo: ja sam najviša životinja u kovčegu i prema tome, meni pripada čast da prva izađem napolje!”

“Samo trenutak”, rekao je slon približavajući se, “sve sam čuo! Dozvolite da vam kažem: ja sam najveća i najteža životinja u kovčegu i prema tome, meni pripada čast da prvi izađem napolje!”

Tog trenutka začuo se jedan zaglušujući urlik, lav je rekao: “Obratite pažnju! Čuo sam vaš razgovor i pošto ja najglasnije urličem u ovom kovčegu, meni pripada čast da prvi izađem napolje!” I ponovo je zaurlao.

Dok su se oni prepirali, golubica je nastavila sa svojim vežbama. 149 puta je letela u krug. Uradila je 162 osmice. Napravila je 12 krugova kroz vazduh.

Ubrzo posle toga Noje je ponovo poslao golubicu kroz prozor. Ovog puta ona se nije vratila, jer je sebi napolju sagradila novi dom.

U međuvremenu, žirafa i slon i lav morali su da čekaju još 86 dana da napuste kovčeg.

Svakog dana vredno su vežbali.