DVIJE KAROLINE

Karolina Herman je bila simpatična djevojčica. Imala je lijepu kosu i krupne plave  oči. Kada bi za školu obukla svoju mornarsku plavu uniformu pomislili biste,gledajući je,da nema na svijetu  ljepše djevojčice.

  Ali postojale su dvije Karoline. Jedna je bila Karolina kod kuće, a druga je bila Karolina u školi.

»Karolina kod kuće «odlazila bi svakog jutra u školu i čim bi izašla na vrata i stupila na ulicu postojala bi postajala bi »Karolina u školi«, da bi se opet vratila za ručak »Karolina kod kuće« .

  »Karolina kod kuće«, je bila neuredna,ljuta, svadljiva, sasvim drugačija od one Karoline  za koju je svako,kada bi je vidio, pomislio da je veoma dobra djevojčica.

  Mama je  zbog  toga  bila  veoma  zabrinuta i na  svaki način je željela da promijeni takvo stanje. Razmišljala  je kako da to ostvari i na kraju je napravila plan.

  Karolina je veoma voljela svoju učiteljicu. Izgledalo je, bar prema načinu na koji je to pokazivala, da je više voli nego mamu. Donosila joj je cvijeće i malim pažnjama joj pokazivala svoju naklonost. Naravno, učiteljica je poznavajući samo »Karolinu u školi« mislila da je ona zaista dobra djevojčica.

Jednoga dana je »Karolina iz škole« došla kući i kao uvijek već na vratima se promijenila u »Karolinu kod kuće«. Čim je ušla mama ju je pozvala : »Hoćeš li, molim te, poći u prodavnicu da mi kupiš neke namirnice! «

»Ne mogu, umorna sam!« -odgovorila je neučtivo »Karolina kod kuće«.

Ali, i pored gunđanja predomislila se i odlučila da pođe. Dok je obavljala kupovinu,gošća koju je  mama pozvala, neprimjetno je ušla i sjela u ugao dnevne sobe, gdje se nije mogla odmah primijetiti.

Kada se Karolina vratila, već na ulazu je bacila stvari koje je kupila,govoreći :

»Evo ti tvoje stvari!«

»Da li bi mogla malo da mi pomogneš  Karolina?« zamolila je mama »Umorna sam«.

»Ne, neću. Idem da se igram.«

»Dobro, onda bar postavi sto za večeru .«

»Ne mogu!« – glasio je drzak odgovor.

»Ali nešto moraš da pomogneš mami. Molim te, postavi sto, Karolina«

»Oh, mrzi me da postavljam sto!« – odgovorila je Karolina, zalupivši vratima. Bila je tako nadurena da bi se svako, ko bi je sreo tog trenutka uplašio.

Izvadile je stolnjak iz ormara gunđajući i nekako ga raširila preko stola. Zatim je odnijela noževe i viljuške, pobacala ih između tanjira i spremila se da ode.

Mama je žalosno pogledala sve to, ali nije ništa rekla, dok nije vidjela da Karolina hoće da izađe. Onda je kazala:

»Karolina, večeras imamo gošću. Možeš poći u dnevnu sobu da je vidiš .«

Karolinino lice je odjednom preblijedilo. Tek tada je primijetila da su vrata dnevne sobe otvorena. 

»Ali, mama draga!« – njen glas se  odjednom izmijenio »Sto nije postavljen za goste.«

»Znam da nije!« – odgovorila joj je mama . »On je postavljen za mamu.«

»Ali, mama draga!, voljela bih da ga malo ljepše postavim i ukrasim.«

»Sada je kasno. Ne možeš našu gošću suviše zadržavati. Ona nema mnogo vremena. Molim te, pozovi je.«

Blijeda i malo drhćući, Karolina je pošla u dnevnu sobu.

»Mama kaže, hoćete li molim vas . . . « i odjednom je zastala. Pred sobom je ugledala svoju učiteljicu.

»Oh, draga učiteljice . . . « Bilo je sve što je izustila. Više nije mogla da govori od suza.

»Meni je žao što moja mala Karolina nije kod kuće ista kao u školi!« – rekla je učiteljica.

»Oh,oprostite!« – jecala je Karolina – »Nikad više neću biti takva.«

I stvarno je rekla istinu. Nikad više nije bila takva. Nije bila više sigurna ne sluša li je možda neko iz dnevne sobe.

A onda joj je mama objasnila nešto što nikad nije zaboravila. »Postoji jedan nevidljivi tihi gost. On je uvijek prisutan. On sve čuje i sve zna. On sluša svaku našu riječ  i zna sve naše misli.«

»To je Isus!« – rekla je Karolina ozbiljno.

                                                                                                                                       Ivana