BOG JE UČUTKAO ORGULJE

 Norma B. Jangberg

 

Frensis Pohan sjedio je na stolici za orgulje u prednjoj sobi svog doma u Borneu. Gledajući u pjesmaricu, odsvirao je note pjesme najprije desnom rukom, a zatim i lijevom. Odlučio je da dobro savlada pjesmu. Ali kada je spustio obje ruke na tipke i pokušao da svira, melodija nekako nije zvučala kako treba.

” Šta je to sa mnom danas?” pitao se. “Moji prsti kao da su od blata.”

Ustao je od orgulja i izašao napolje gde je njegova sestra Elen sjedila ispod velikog drveta i čitala.

Pogledala ga je i upitala, “Zar ovo nije tvoje vrijeme za vježbanje?”

“Jeste, ali izgleda da nikako ne mogu da pogodim pravilne tipke,” odgovorio je. “Zato sam pomislio da izađem napolje i potražim mali kamion koji sam juče izgubio.”

Dok je u visokoj travi tražio svoju igračku, Fransis je razmišljao o tome kako su nabavili orgulje. Malo ljudi je imalo orgulje. Sasvim je sigurno da misionarske porodice na ostrvu Borneo nisu obično imale takav instrument.

“Volio bih kada bismo imali orgulje,” često je Frensis govorio Elen. “To bi bilo kao da smo na nebu.”

“Možda možete da se molite za orgulje,” predložio im je otac. “Možda Bog može da nam pomogne da ih nabavimo.”

Kada su konačno dobili orgulje, bili su sasvim sigurni da je to odgovor na njihove molitve. Jedan čovjek selio se u drugu zemlju i zatražio je tako nisku cijenu za svoje orgulje da je porodica odlučila da ih kupi.

“Trebalo bi da se vratim unutra i ponovo pokušam da sviram tu pesmu,” rekao je Frensis samome sebi. “Ali znam da ne mogu da je sviram.”

U tom trenutku dječak je čuo kako putem kroz džunglu dolaze neki automobili. Onda je ugledao vojnike u uniformama. U Borneu se vodio rat, i neprijateljski vojnici ponekada su odlazili i pljačkali hranu i druge stvari koje su željeli.

Frensisovo srce divlje je lupalo dok su vojnici prilazili kući. Bilo ih je dvanaestak. Smijali su se i izgledali dovoljno prijateljski i glasno su se obratili djeci.

“Da li je vaš otac kod kuće? Da li je u kući?”

Otac je sigurno čuo buku jer je izašao na prednja vrata i stao ispred neprijateljskih vojnika.

“Šta želite?” pitaoje.

“Mi smo iz škole,” objasnio je vođa. Frensis se sjetio da su vojnici zauzeli veliku Misionsku školu u blizini njihovog grada. Sada su tu učili vojnike.

“Tražimo orgulje ili klavir. Potreban nam je neki instrument u našoj školi.” Vođa je pogledao oca. “Imate li orgulje u vašoj crkvi?”

Otac je odmahnuo glavom. “Imali smo ih, ali neki vaši su ih odnjeli prije dosta vremena.”

“Da li imate orgulje u kući?” pitao je jedan vojnik.

“Imamo,” priznao je otac.

Frensis je pogledao u Elen. Bila je blijeda. Mogao je da vidi da sa mukom zadržava suze.  Želio je da kaže vojnicima da su orgulje njihove, da je Bog uslišio njihove molitve i dao im orgulje. Ali samo je tiho stajao u travi i bosom nogom pomjerao neku grančicu.

Znao je da neprijateljski vojnici ne traže, već zahtijevaju. Šta god su zahtijevali, to su i uzimali.

Otac je već vodio vojnike u kuću. Frensis je požurio za njima i posmatrao kako vođa ispituje orgulje.

“Da li rade?” pitao je. “Jesu li ispravne?”

“Da, mislim da jesu,” tiho je odgovorio otac.

“Bolje je da probaš,” naredio je vođa jednom vojniku.

Mladi oficir je sjeo. Pritisnuo je pedale i dirke, ali nije se čuo nikakav zvuk. Pogledao je u vođu i zatim ponovo probao. Pocrvenio je.

“Ne rade, gospodine,” rekao je.

Sjeo je drugi vojnik i pokušao da svira, ali orgulje su ćutale. Nije se čuo nikakav zvuk.

Frensis je bio uplašen, ali počeo je da se moli čim su vojnici ušli u dvorište i upitali za orgulje. Molio se, “Dragi Bože, molim Te nemoj da im dozvoliš da uzmu orgulje koje si nam Ti dao.”

Sada se vođa obratio ocu: “Izgleda da je instrument pokvaren.” Lice mu je bilo crveno i ljutito.

Očev glas bio je malo nesiguran. “Obično rade veoma dobro. Siguran sam da je u pitanju neka sitnica. Sigurno može lako da se popravi.”

“Da li poznajete nekoga ko može da popravi orgulje?” pitao je vođa svoje ljude. Zatim je isto pitanje postavio i ocu. Niko od njih nije poznavao nikakvog majstora.

Vođa je postajao nestrpljiv. Pružio je svoju pušku jednom vojniku i

sam sjeo za orgulje. Pritisnuo je dirke. Gledao je pedale i snažno ih pritiskao. Ispitivao je registarske dirke pa čak i protresao orgulje. Ali ništa nije vrijedilo. Nije se čuo nikakav zvuk.

Oficir je ustao, uzeo svoju pušku i sa gađenjem rekao: “Vaše orgulje ništa ne valjaju – potpuno su neupotrebljive! Ne možemo da upotrebimo takvo smeće!” Uzvikujući još neke uvrijedljive riječi, pozvao je svoje vojnike i izašli su kroz vrata i otišli niz put prema svojim vozilima.

Porodica Pohan stajala je na terasi i posmatrala kako odlaze. Kada su nestali među drvećem niz put, Frensis je požurio orguljama. Pritisnuo je pedale. Stavio je ruke na dirke, ali ništa se nije čulo. Orgulje su ćutale. Nešto nije bilo u redu sa njima. Velika knedla stvarala se u njegovom grlu.

Otac i majka su gledali orgulje. “Ne razumijem o čemu bi moglo da se radi,” rekao je otac. “Ni mi nemamo nikakve koristi od njih. Ipak, drago mi je što ih vojnici nisu uzeli. Siguran sam da mogu da se poprave.”

Vratio se svom poslu i Frensis je izašao napolje gde je sjedala Elen i ponovo čitala svoju knjigu. Oko pola sata su dvoje dece gledali slike i pričali o vojnicima. Bili su veoma žalosni zbog orgulja.

“Idem unutra,” konačno je rekao Frensis. “Uzeću očev alat i rastaviti orgulje. Pokušaću da otkrijem gde je kvar. Možda su bijeli mravi nešto progrizli.”

Vratio se u kuću i pogledao orgulje. “Pokušaću još jednom,” rekao je sebi dok je spuštao čekić na sto.

Sjeo je na stolicu i pritisnuo pedale. Kada je stavio ruke na dirke, začula se muzika, kao i obično.

  “Mama, tata, Elen!” povikao je Frensis. “Orgulje rade! Ništa im nije! Sviraju odlično kao i uvijek!”

  Otac i majka su požurili u sobu. Elen je dotrčala kroz vrata blistavih očiju.

  “Ko se molio za ovo?” pitao je otac.

  “Ja sam,” odgovorili su svi u glas.

“Onda je Bog ućutkao orgulje,” rekao im je otac.

“Mora biti da me je uznemiravao Božji anđeo pa sam ostavio orgulje za vrijeme mog redovnog vremena za vježbanje,” prošaputao je zadivljeno Frensis.

“Sigurno je tako,” rekla je Elen. “Da si nastavio da sviraš, vojnici bi te čuli.”

“I čak i kada su otišli – odmah zatim – orgulje ipak nisu…”

Otac se nasmiješio. “Naravno da nisu, jer su vojnici još uvek bili dovoljno blizu da čuju. Božji anđeli uvijek sve savršeno rade.”

  U tom trenutku je čitava porodica osijetila nevidljivo prisustvo Onoga koji je živi glasnik sa neba. Zavesa između neba i zemlje malo se razdvojila i oni su u strahopoštovanju klekli oko orgulja koje je Bog ućutkao.