Pa, uz pomoć izuma sarajevskog inovatora Nedžada Nikšića. Kad gledate televizijski program i najednom „grunu“ reklame, vi se odmah hvatate za daljinski, da smanjite nivo tona, zar ne? Ima spasa, ima…

 Ali, da priču vratimo na početak. A priča sa početka kaže da je Nedžad Nikšić ušao u inovatorstvo još kao petogodišnji dječak, kada je gurnuo prste u nezaštićenu utičnicu. Šta se tada desilo, želi da zaboravi, koliko je letio kroz vazduh, i to želi da zaboravi, ali… tako počinje priča o radoznalosti koja vas prati cijeli život, a ideje samo sipaju. Znači, mora ipak, da postoji neka vrsta predodređenosti za taj posao, inovatorski. 

„Ja sam po zanimanju ekonomista, ali uvijek sam se bavio nekim prirodno-tehničkim stvarima, jer me to, onako, iskreno zanimalo. Išao sam u srednju tehničku školu, pa na  Elektro-tehnički fakultet. Međutim, tamo na fakultetu, vi imate na prvoj godini osam matematika. To je mogla za mene biti velika patnja i tortura, pogotovo u onom socijalizmu kakav smo mi imali. Danas, eto, ne morate ništa znati. Samo ukucate podatke u kompjuter i dobijete formulu za sve što vam treba“, kaže Nedžad. 

„Naravno, to nas oslobađa jednog od glavnih procesa našeg mozga, razmišljanja, i na kraju ćemo svi biti idioti! Mašine će sve više razmišljati umjesto nas, a nije daleko ni dan kada će i osjećati za nas“, kažem.  

„Možda ćemo svi na kraju biti idioti, ali matematika je čista prevara. Može ovako, ali može i onako, je l’?“ dodaje Nedžad. Dobro, on se slaže da je matematika korisna, ali otkako su došli kompjuteri, kaže, postala je suvišna. Baš me zanima šta matematičari misle o Nedžadovoj teoriji. 

„Mene su uvijek zanimale prirodne pojave“, kaže Nedžad. „Koja od njih, naprimjer?“ pitam. „Pa, recimo, smjena dana i noći, mada nam se to svakodnevno dešava. Mi živimo s tim i ne primjećujemo tu fascinantnu pojavu. Zanimaju me i neka zračenja podzemnih voda, dalekovoda, zračenja različitih oblika… Mene je to oduvijek zanimalo, ali toga nije bilo ni u kakvim knjigama. Na kraju, nemate ni s kim pričati o tome jer svi misle da ste malo… “Udareni…?“ 

 „Ma, jeste. Ali, ja sam se svim tim pomalo bavio“, kaže Nedžad. „Onda ste završili ekonomiju?“  „Jeste, onda je bilo važno završiti fakultet, neki fakultet koji je bio društveno priznat i ja sam završio ekonomiju, malo zbog sebe, a više zbog roditelja. Kao klinac, imao sam strašnu energiju. Ja sam se bavio mišlju da napravim bravu koja se otvara na otisak prsta“, kaže Nedžad.

„Onako kao Bond. Kao Džejms Bond?“ 

 „Jeste, baš tako. Ja sam to crtao, skontao sam sve šta je trebalo da se uradi, ali u ono vrijeme bez kompjutera i današnjeg stupnja razvoja tehnike, to je bio jedan strašni poduhvat. Tada sam imao 15 godina. Otišao sam kod nekih ljudi na konsultacije… Oni su bili neki inženjeri i znate na kakv sam odgovor uglavnom nailazio? ‘Ma, daj, šta ćeš ti?’ kakav ti? Ekipe stručnjaka nisu to smislile, e, sad ćeš ti to smisliti’. Takve stvari su nas, kreativne ljude, u to vrijeme kočile strašno“, kaže inovator sa Marijindvora u Sarajevu. 

„Onda sam se ja, videći kako stvari stoje, nakon završenog fakulteta, počeo baviti elektronikom i elektro-akustikom“, kaže Nedžad i vodi me u svoju radnu sobu. Cijela soba luksuznog stana, pretvorena je u moderni laboratorij gdje on smišlja, istražuje i testira svoje izume. „Treba vam osjećaj za mehaniku, fiziku, pa i hemiju. Treba vam i puno para da biste eksperimentisali, probali …

 „Pa, i nešto demolirali“, kažem. 

 „Prije desetak godina, ja sam dobio poziv od Ministarstva za urbanizam i prostorno uređenje, da napravim nešto što bi bilo u skladu sa ograničavanjem jačine zvuka po evropskim standardima na 80 decibela. Rekli su mi da im treba limiter na javnim razglasima, gdje nivo buke mora biti zadržan u zakonskom okviru. I meni je to zazvučalo veoma interesantno“, kaže inovator Nikšić i dodaje da je s tim prijedlogom ‘zapravo, bio kod kuće’.  

„Dakle, moj uređaj, osim što ograničava nivo buke, on i registruje kad se desila koja buka, koliko je bila preko dozvoljenog nivoa itd. On se zove ‘Sound Level Limiter’, a na našem to znači ograničivač nivoa zvuka“, kaže Nedžad. „Dobro, malo tvrdo zvuči, ali to je to“, kažem. Srebrena medalja iz Ženeve 

„E, o čemu se radi? Imate elektro-akustički uređaj, neku muzičku liniju, televizor, radio-aparat, i on troši struju, a proizvodi zvuk. Svi ovi uređaji mogu da proizvedu buku koja prelazi 80 decibela.  Dokazano je da dnevno ne smijete biti eksponirani buci većoj od 80 decibela, ne znam, nekoliko sati u toku dana. Ti kriteriji se sve više smanjuju, jer se radi na zaštiti zdravlja ljudi“, kaže inovator i dodaje da su mu naručioci posla rekli kako bi taj pronalazak trebalo da ima što nižu cijenu.

Danas on ima patent za svoj izum koji koriste kafane, restorani i druge institucije kojima je stalo do zdravlja njihovih ljudi. „Kad bi se neko uhvatio serijske proizvodnje, to bi bilo maksimalno 60 eura“, kaže Nedžad. Njegov izum koriste već mnogi kafići u Sarajevu i neki restorani u Austriji. 

Za njega je dobio pet medalja na svjetskim izložbama, ali jedna je ipak, najvažnija: „U Ženevi, oni to zovu: medalja Međunarodnog salona inovatora Ženeve. To znači da ste izlagali na Svjetskoj izložbi najsavremenijih tehnologija i nauka. I ja sam tamo dobio srebrenu medalju“, kaže Nedžad Nikšić, inovator iz Sarajeva. Ima još dvije inovacije koje je tek prijavio. O njima ćemo neki drugi put. Već se, kaže, opekao, pričajući o nečemu što još nije patentirao. Poštujem!

Autorka: Ljiljana Pirolić